Економија

Стид и срамота

Стид ме је људи који за најспорији раст у региону говоре да је најбржи, функционера који су покрали људе да себи залепе докторску титулу, председнице парламента која је променила пет странака, Мартиновића, Ристичевића, Дачића... Који је ово филм? Где се пребацује канал Не знам како ви, мене је срамота. Шта ово значи: „Реконструкција Владе биће у мају, предност има ситуација на Косову и Метохији“, пише Блиц. Ево и детаља: „Како сазнајемо, ово је договорено на јучерашњем састанку председника Србије Александра Вучића и председнице Владе Ане Брнабић, који је трајао четири сата, у згради председништва.“ Шта je то четири сата договарано? Где је био спор? Ко је после четири сата попустио, у чему? Шта смо сазнали из ове вести? Зар вас, медији, није срамота? Сад, у овом медијском мраку, можда медијима није друго ни преостало осим да запишу сваку реч, да тиме оперу стид са тастатуре и са свог потписа који ће ту заувек остати. Утеха ми је тако да мислим, док читам како премијерка изговара, a медији вредно бележе: „Нисам видела председника тако разочараног“, и одмах додаје: „Ја сам такође забринута и разочарана.“ Ауууу .... каква вест, свака част! Да прочитате такву вест из неке земље којој ни име не знате, па да се наглас насмејете. Овако ме стид. Као што ме је стид људи који за најспорији раст у региону говоре да је најбржи, као и оних који у лице људима говоре да су издајници, па после кажу – никад ја то никоме нисам рекао. А у ствари су мишеви и кукавице који са равноправнима никада не улазе у дијалог. Стид ме је, велики, и тога што мој министар војске није одслужио војни рок. Или, што га председник државе брани од оптужби о махинацијама са станом који му је „купила тетка“, па каже: „Вулин ништа није украо од када је на власти“. А кад му докажу да лаже, јер је Вулин и те како био на власти док је крао, Вучић одговори да је то свеједно. А онда премијерка изнесе свој став: „Све ми је једно, најискреније, све ми је једно.“ Који је ово филм? Где се пребацује канал? Биће да се понављам, али стварно ме је стид и због власника печењаре који води Електропривреду Србије. Гувернерке која не зна енглески и која је плагирала докторат. Министра полиције и градоначелника, који су такође покрали људе па себи залепили титулу. Или оног јадног Ристичевића, који са „Фарме“ одлете на место председника скупштинске групе пријатељства Србије с Ватиканом, па обавести јавност како је баш он најбоље решење за ту позицију јер је верник одмалена - крштен је с месец дана. Не зна човек је ли боље бити верник или љути атеиста - на исто ти дође. Шта тек рећи о прелетачима, о председници парламента која је променила пет странака, или о Мартиновићу, од кога човек мора да окреће главу где год се овај нађе... Или, шта рећи о Дачићу, некадашњем Милошевићевом портпаролу, који, ако потраје – а потрајаће – сутра лако може са Трга републике да скине кнеза Михаила и на коња постави Милошевића, а можда, негде иза репа, да стави и себе, да верно одслика своје место међу државницима... Рећи ће сад многи – ето, опет она, не говори ништа о опозицији. Тачно. Не говорим, јер је текст о власти. Ко је читао, а деценијама пишем – згражала сам се и над Милошевићем, и над свима осталима после петог октобра, редом. Али само док су били на власти. Зашто? Зато што Милошевићево зло не аболира ничије друго зло – и тако редом. Два зла не чине једно добро. Онај који је на власти – тај чини зло, сада. А медији су дужни да о томе говоре. Ако баш хоћете да све пише у једном једином новинском тексту - напишите га, једва чекамо! Добри уредник овог малог листа ће вам сигурно уступити моју рубрику. Оно чега се данас стидим је онај снимак где несрећни директор Путева Србије - иначе, окосница буразерске економије, учесник више афера – дакле, тај, чувени Дробњак, звани Зоки Несаломиви, пре неки дан стоји и као на страшном суду слуша Вучића како га пред свима трља о земљу и виче: „Дробњак, дођи овамо... Не знаш, кажи да не знаш“. А који минут касније, у некој фискултурној сали, Вучић му из чиста мира истргне лопту из руке и стане да му се смеје у лице. Па га на крају загрлио. Од тог загрљаја не могу да се опоравим. Нема светаца у политици, нигде у озбиљним државама, и ваљда и не треба тамо да их буде. Али има закона. Има медија. Има и стида. Овде има само стида. Даница Поповић

Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар